ТијанаГрумић
По мотивима романа ”Кањец фиљма” и ”Иста прича” ВереЦенић
НИШТА НЕЋЕМО ЗАБОРАВИТИ
Режија: ЈугЂорђевић
Сценограф: АндрејаРондовић
Костимограф: ВелимиркаДамјановић
Дизајн светла: Радомир Стаменковић (?)
Композитор: Јулија Кастелучи
Инспицијент: Јасмина Стојилковић
Играју:
Радмила Ђорђевић
Жетица Дејановић
Милена Стошић
Јелена Филиповић
Аница Петровић
Анђела Влајковић
Бојан Јовановић
МаркоПетричевић
МаркоНиколић
НиколаСтојковић
** * *
Техничка екипа:
Технички руководилац: Горан Стојковић
Шеф сцене: Мирослав Илић
Мајстор светла: Ненад Костић
Техничар светла: Стефан Рашић
Тон: Горан Стојковић
Израда сценографије: Мирослав Илић, Милан Стојчић, Марјан Илић
Гардероба: Марија Ђорђевић, Дијана Додић
***
Директор позоришта: Ненад Јовић
Уметнички руководилац: Бојан Јовановић
Премијера: 21. 10. 2023.
Мислила сам да ће мој најтежи задатак у Врању и врањском позоришту бити драматизација Боре Станковића и његове Нечисте крви пре четири године. То је зато што тада нисам знала за Веру Ценић и њен Кањец фиљма. Занатски гледано, драматизовати Кањец фиљма (и Исту причу) врло је лако и једноставно. Вера Ценић пише језиком који је лаган, неоптерећен, лако читљив, комуникативан. Међутим, оно о чему пише је у потпуном контрасту са тим. Оно о чему Вера Ценић пише тешко може да се тако олако прихвати, а још теже да сезаборави. Ипак, заборављање нам на овим просторима иде од руке. Заборавили смо штошта, а кад нас све то што смо заборавили ипак сустигне, у неком другом облику, у неком новом издању, изненађени смо тиме како је то баш нама могло да се деси. Чини се да је заборављање у човековој природи. Можда у жениној није. Док год има оних које одбијају да забораве, које бележе, које пишу, али и оних које бирају да се сећају, да памте, да читају, можда постоји нада да ће свет једног дана бити мало бољи.Зато је неопходно да и историја, као готово искључиво мушка прича о прошлости, почне да се сагледава и из неких других перспектива. Перспектива оних које су по правилу заборављене.
Тијана Грумић, списатељица
Програм Радио Београда – позоришна критика
Александар Милосављевић
Тијана Грумић по романима Вере Ценић, Ништа нећемо заборавити, режија Југ Ђорђевић, Позориште „Бора Станковић“, Врање
Само на први поглед представа Ништа нећемо заборавити заснована је на локалној причи. Овај утисак произилази из чињенице да је драма Тијане Грумић базирана на романима Вере Ценић, Врањанке која ће у повести остати забележена као прва докторка наука у овом граду. Историја, међутим, неће одвећ инсистирати на другом податку из живота ове жене: Вера је по информбироовској линији 1948. ухапшена и, након дугог ислеђивања, депортована је на Голи оток. Оно, дакле, што је званична историја деценијама прећуткивала, а што се и данас ретко помиње, или је одређено политичким, чешће политикантским контекстом, преселило се у исповедне ромена Вере Ценић, а сада, ево, и у наслов представе. И не једино наслов, јер како је говорила Вера Ценић, „само је заборав прави пораз за човека“. Управо ће овај њен став постати и темељни разлог за настанак представе.
По структури, драма Тијане Грумић има два јасно одвојена дела. У првом су сцене из поратног живота главне јунакиње: од момента њеног уласка у Дом совјетске културе где гледа филм, преко хапшења по исласку из биоскопа, мучног процеса ислеђивања, затим депортовања у радне логоре за Информбироовке, тамошњих тортура, па све до њеног изласка на слободу. У овом делу ауторка драме преузима, наравно из романа, и портрете других зароченица – од оних које су на Голом отоку из идеолошких разлога, преко жена које су биле жртве породичних околности а заправо лично немају никакве везе с политиком, па до робијашица које су у логор доспеле случајно. Иако гледалац представе или читалац комада јасно осећа да сви ови догађаји и све ове ситуације не припадају непосредним искуствима списатељице драме и редитеља, није могуће отргнути се утиску да су и текст и сценска збивања настали из снажних емоција Тијане Грумић и Југа Ђорђевића. Ипак, извесну њихову дистанциранот у односу на тему препознајемо у неким преопширним епизодама. Таква је, рецимо, сцена са „Дворском дамом“ коју је на Голи оток довео неспоразум, епизода која по свом садржају – субјективни доживљај робије – упркос одличној игри Анице Петровић, делује апартно у односу на главни ток приче.
Но, у другом делу представе, кроз лични коментар аутоке драме, који Ђорђевић сценски разиграва на себи својствен, редитељски супериоран и маштовит начин, документаристички ће бити заокружена ова прича. Тада и фрагменти сећања голооточке затворенице из првог дела добијају пуни и прави смисао; тада из сфере субјективног, локалног, личног бивамо премештени у област општег; тада представа постаје сведочанство о несрећи с којом нас овдашња, али и не само наша историја, увек изнова суочава, отварајући просторе у којима разазнајемо суштину најразличитијих еманација зла.
Отворена драмска форма, вешто и промишљено преплитање реплика и дидаскалија, исказа драмских ликова и нараторских коментара, сугеришу и карактер редитељског поступка којим Ђорђевић глумачком ансамблу омогућава да разигра све елементе сценографије, костима и реквизите. Тако се сећања главне јунакиње на наше очи постепено трансформишу у чисту, узбудљиву и потресну сценску игру, постају аутентичан театар.
Провокативни драмско-редитељски поступак нашао је одличне одјеке у игри глумачког ансамбла. У првом плану су, по логици приче, понајпре жене. Јелена Филиповић у улози нараторке носи и покреће радњу, али је све време подређена принципу колективне игре, с пуним покрићем глумачки пролази кроз све трауме главне јунакиње, обезбеђује јој уверљиву невиност и наивност, али даје и одлучност и пркос. Без наглашених глумачких средстава, Жетица Јовановић лику Славке Погачаревић дарује моћну, величанствену људску димензију. Радмила Ђорђевић бриљантно глумачки правда лик злогласне Марије Зелић, управнице женских казамата, показујући њену мрачну страну, али и откривајући психолошке дубине из којих је ова жена црпела снагу зла. Милена Стошић је улози Бранке Марковић обезбедила потресну трагику. Анђела Влајковић је као новинарка Светлана Лукић имала одговарајућу провокативност, а као Мала Стана је сјано глумачки обликовала невиност аутентичне наивности.
Свим улогама које су тумачиле њихове колегинице одлично су парирали Бојан Јовановић, Марко Петричевић, Марко Николић и Никола Стојковић.
Пред овом представом је, као уосталом и пред Позориштем „Бора Станковић“, лепа будућност.












