Текст: Бојан Тасић

Режија: Богдан Јанковић

Сценографија: Мирослав Илић

Костимографија: Дијана Додић

Композитор: Марјан Бабић

Сценски покрет:Кери Невзати

*****

Лица:

ОТАЦ – Ненад Недељковић

ИВАН – Михајло Стојковић

ОГИ – Марко Николић

МАЈА – Јелена Филиповић Антић

ОНА – Жетица Дејановић

*****

Реч редитеља

Постоје друштва која се распадају гласно – у кризама, ломовима и отвореним сукобима. А постоје и она која тихо тону, затрпавајући сопствене пукотине – речима које се не изговарају, емоцијама које се потискују и истинама које се гурају под тепих. Ова представа говори управо о тој тишини.

Тема којом се бавимо није само депресија као индивидуално стање, већ депресија као друштвени феномен. У простору једне породице, као основне ћелије сваког друштва, отварамо питање: шта се дешава када се бол не признаје? Када се слабост проглашава срамотом?

Стигматизација психичког здравља овде није само позадина, већ покретач трагедије. Страх од одбацивања, од нарушавања породичног угледа, од изопштења – постаје механизам који не лечи, већ продубљује рану. Та рана се затим преноси, умножава и постаје колективна. Друштво које не говори о својим болестима, престаје да тражи лек.

Посебно место у овом комаду заузима језик. Он није само средство комуникације, већ простор борбе. Пажљиво третиран, одмерен и слојевит, језик открива оно што ликови покушавају да сакрију. Присуство или одсуство дијалекта постаје знак припадности, али и начин мишљења.

Ова представа не нуди одговоре. Она поставља питање – можда непријатно, можда болно, али неопходно: да ли смо спремни да покажемо “рану” коју смо годинама скривали? Јер тек када се суочимо са истином, постоји могућност да нешто заиста почне да се мења.

Богдан Јанковић

* * *