ВЕЛИМИР ЛУКИЋ
РЕЖИЈА: СТЕВАН БОДРОЖА
По мотивима драме „Окамењено море“, Велимира Лукића и „Тројанке“ Еурипида
Адаптација: Александра Јовановић
Играју:
ХЕКАБА / АГАМЕМНОН Жетица Дејановић
КАСАНДРА / ИФИГЕНИЈА Кристина Јањић Стојановић
АНДРОМАХА / АХИЛ Милена Стошић
ХЕЛЕНА / КЛИТЕМЕСТРА Петра Димитријевић к.г. / Јелена Филиповић
ТРОЈАНКА 1 / МЕНЕЛАЈ Радмила Ђорђевић
ТРОЈАНКА 2/ КАЛХАС Јелена Филиповић / Тамара Стошић
ТРОЈАНКА3 / ВОЈНИК И ГЛАСНИК Анђела Влајковић
ХЕЛЕНИ
МЕНЕЛАЈ Бојан Јовановић
АГАМЕМНОН Марко Петричевић
КАЛХАС Марко Николић
ВОЈНИК Драган Живковић
* * *
Драматург: Александра Јовановић
Сценограф: Милица Бајић Ђуров
Костимограф: Милица Коларић
Лектор: др Радован Кнежевић
Сценски покрет: Кренаре Невзати – Кери
Инспицијент: Јасмина Стошић
Дизајн светла: Радомир Стаменковић
Дизајн плаката: Бобан Филиповић
Избор музике: Стеван Бодрожа
* * *
Техничка екипа:
Технички руководилац: Горан Стојковић
Шеф сцене: Мирослав Илић
Светло: Стефан Рашић, Ненад Костић
Тон: Горан Стојковић
Гардероба: Весна Младеновић, Марија Ђорђевић
Реквизита: Јованка Михајловић
Израда сценографије: Мирослав Илић, Марјан Илић, Стефан Рашић, Милан Стојчић
Декоратери: Драган Ђорђевић, Милан Стојчић, Марјан Илић
* * *
Директор: Ненад Јовић
* * *
Премијера: 12. 01. 2022. год
Велика сцена позоришта „Бора Станковић“ у Врању
* * *
РЕЧ РЕДИТЕЉА
Тема овог пројекта је насиље над женама и судбина жена у сукобима које су покренули мушкарци. Жеља нам је да кроз ову представу бацимо светло на све оне заборављене историјске догађаје у којима су безбројне, безимене жене остајале без својих породица, без људских права, без контроле над сопственим животима и без гласа којим би могле да искажу како су се осећале. „Безсудбинство“ жена, жена као пион у мушким политичким играма, жена као плен, објективизован и обесправљен, све су то мотиви једне скривене историје света. У светлу дубоких друштвених промена које потресају читав свет, па и нашу земљу, давање гласа онима којима је глас тако дуго био одузиман има једну дубоко хуману поруку и сврху. Жене у нашој представи, сем што би представљале саме себе, симболички би утеловаљавале и све друге понижене, обесправљене, све оне чија наводна слабост омогућава зликовцима и силеџијама да спроводе своју дијаболичну вољу. Али у тренутку у ком се осваја право на сопствени глас, на изговарање истине, на упирање прста у зликовца осваја се и снага да се круг зла прекине. То су разлози зашто је судбина жена, жртава рата, и сада битна, зашто је универзално референтна и зашто ту тему врањско позориште, као театар који тежи да буде актуелан и да буде огледало друштва, ставља на свој репертоар.
Оне су Тројанке, али су и становнице било ког разореног града. Оне улазе у својеврсни транс, отеловљујући грчке војводе, који су повели поход на Троју, отеловљујући догађаје који су довели до тог похода – жртвовање Ифигеније, пре свега. Оне као да траже одговор на питање које их прогања – одакле је дошла њихова несрећа, како је почела, али и куда води и када ће се прекинути страшни цирцулус витиоусус зла. Њихов наступ је ритуал, како призивања тако и одагнавања духова, њихов наступ је магијски покушај да се кроз евоцирање прошлости направи прекид у ткању ужасне, злокобне садашњости. Сценска игра овде је пре свега покушај да се болу да материјални облик како би изнутра мање пекао и прогањао. Ово је представа која комбинује елементе риуталног и психолошког театра, она је својеврсна сценска молитва за мртве и покушај помоћи изгубљеним душама, страдалим у делима зла и окрутности, да нађу свој мир.
Скидање прашине са дела неоспорног двадесетовековног класика, какав је Велимир Лукић, писац који је увек постављао фундаментална питања о човековом постојању и његовом смислу, односно бесмислу, представљало је велико задовољство за моју маленкост и за чланове врањског глумачког ансамбла.
Стеван Бодрожа
* * *
Драматуршки осврт
“Окамењено море” је испрва, прича о почетку и последицама великог тројанског рата о коме смо толико слушали, чија повест и даље живи, нимало окрњена, управо због њене суште непролазности. Ипак, представа раскринкава уобичајно виђење рата, као борбу између две или више сила, борбу међу мушкарцима, међу једнакима. Она доноси бруталнији, али зато искренији увид у све оно што рат узима од људи и шта им оставља: “Тугу, чемер, јад”. Приказујући ратне злочине кроз призму античке трагедије, представа даје глас поробљеним женама, које ће “одиграти” истину, како о тројанском, тако о свим ратовима и коначно срушити мит о лепој Хелени који познајемо. Овде нема неодговорених питања, злочинци су познати, а после њихових дела остаје само неми крик. На крају, “Окамењено море” нас приморава да гледамо оно што обично избегавамо, држи чврсто и не пушта све до краја, где наступа стид, чак иако нисмо сами држали копље у рукама.
Александра Јовановић