41. БОРИНИ ПОЗОРИШНИ ДАНИ

Реч селектора

 ОД СОФКЕ ДО НЕЈРЕ

Слободан Савић

После велике и значајне годишњице, после пандемије која је покорила свет без трунке барута, и још увек у сред жестоке и неизвесне борбе с протејском природом вируса Ковид-19, “Борини позоришни дани” улазе у пету деценију обогаћени новим искуствима и здравим амбицијама. Те амбиције су реалне и оствариве, а темеље се на оним постулатима које сам апострофирао прошле године када сам се прихватио одговорне дужности селектора, а која се не састоји само у томе да одаберете предвиђени број представа и тиме сматрате посао завршеним. Наиме, релевантан позоришни фестивал није тек ревија насумично одабраних представа, него је улога позоришног фестивала да проширује видике и образује публику, да је упознаје са савременим позоришним праксама, да приказује представе које се храбро хватају у коштац с проблемима и дилемама савременог човека, притиснутог и обезглављеног мукама и искушењима невеселе свакодневице.

 Упркос невеселим околностима, пандемији која је отварала и затварала позоришта, упркос смањеној продукцији, представе нису изабране насумично, него су одраз јасног тематског, естетског и поетичког концепта који није унапред и напамет задат, него је проистекао из  представа које сам гледао, а наметнуо се као тематски, естетски, поетички, друштвено и социјално релевантан, рецентан и актуелан. Златна нит, или најмањи заједнички именитељи који повезују изабране представе недвосмислени су и јасно видљиви: позоришно ангажована, савременим позоришним праксама посвећена тематизација, естетизација и промишљање мушко-женских односа унутар и изван брака, преиспитивање улоге породице у друштву, критичко-феноменолошко преиспитивање положаја жене (од Софке до њене двадесетпрвовековне посестриме и близнакиње по старадању, „нечистој крви“ и усуду Нејре), тематизовање основних осећања љубави и емпатије као потиснутих, унижених, заборављених категорија људскости и човечности, наднетост над смислом убоге људске егзистенције, контекстуализација и реконтекстуализација свих ових, и других, питања у светлу социјалне и родне неравноправности, накарадног друштвеног и политичког система вредности, каријеризма, новог капитализма и неоробовласништва.

Као да се, од Софке до Нејре, ништа није променило у положају и статусу жене у породици и друштву, а толике их деценије деле, више од једног века. Као да су друштвени и социјални развој остали на истом ступњу као у време Борисава Станковића, с приметном тенденцијом регресије. У две представе које опкружују овогодишњу селекцију (Нечиста крв и Ако дуго гледаш у понор) у првом плану је насиље над женама у свим појавним облицима: од психолошког до физичког, од насиља у породици и браку до насиља изван брака, на радном месту на пример, и злоупотребе позиције моћи. Ако је Станковићева Нечиста крв студија случаја Софке, односно прича о суспрегнутој, неослобођеној страсти, пркосу и поносу, снатрењу о слободи и високим идеалима, предавању и препуштању трагичној линији живота, онда је представа Ако дуго гледаш у понор студија случаја Нејре, коју као и Софку прати „породична клетва“, и њене трагичне судбине од детињства до ране младости. А, опет, обе су представе огледало друштва и његових наопаких норми које се огледају у социјалној, економској и класној раслојености.

Као да је Толстојева реченица с почетка Ане Карењине, написана пре безмало 150 година (“Све срећне породице налик су једна другој, свака несрећна породица несрећна је на свој начин.”), и данас парадигма и необориви пустулат времена и друштва у којем живимо, у којем је породица као основна ћелија девастирана и угрожена до крајњих граница. И ову представу можемо разумети као студију случаја Карењинове супруге Ане чија појединачна судбина имплицира читав низ друштвених и социјалних питања.

Нагриженост и угроженост породице, брака, љубави, емаптије, али и егзистенције као такве препознајемо и у представама Пучина, 64 и Иваново самоубиство, наравно у контексту различитих мотивацијских и тематских чворишта. Поред браколомства, каријеризма, свеопштег неморала, социјалног раслојавања и тривија у којима се купа такозвано јавно мнење, ово читање Пучине, децентно и ненаметљиво, указује и на оно чега у оригиналном драмском предлошку нема: на свеопшту корупцију и партократију у којима је огрезло грађанско друштво у повоју. Комадом 64 Тена Штивичић се заправо „враћа“ једној од доминантнијих тема свог драмског писма – преиспитивању мушко-женских односа у контексту устаљених стереотипа о браку, љубави, друштвеном и социјалном статусу, каријери, пријатељству, слободи, еманципацији, односу родитеља и деце, сукобу генерација…Радикална, у овом случају и легитимна адаптација првог Чеховљевог комада Иванов, представа Иваново самоубиство, студија је случаја безнадежне егзистенцијалне празнине и чемера насловног јунака иза које зјапи један неуспели, промашени брак, једна неостварена, несрећна љубав и неизбежни сплин малограђанске, паланачке средине.

Најзад, ни представа у част награђених, Плацебо, није насумично изабрана. Њен рески, црнохуморни проседе у форми горке комедије нуди прочишћење од свих афеката с којима ћемо се срести у представама Главног програма. То прочишћење призива и преко потребно ослобађање од свих менталитетских заблуда и атавистичког наслеђа чему смо, и као народ и као људи, склони и пријемчиви.

Политичност свих изабраних представа огледа се пре свега у начину приступа, третмана и сценске експликације свих ових, и других, комплексних питања и тема што на сцени резултира употребом искустава модерних, савремених позоришних пракси.

Да бисте један позоришни фестивал устоличили на долично место, да бисте га учинили референтним за локалну, али и за ширу позоришну заједницу, да бисте га позиционирали у позоришне и културне оквире матичне државе, али и шире, потребна су одговарајућа материјална подршка, јасна визија и чврст концепт. Фестивал од ове године има одлучну финансијску подршку Градске управе и Министарства културе, домаћини су вољни и одлучни да спроведу све предложене промене, а мој концепт је увек јасан и непоколебљив: високи уметнички стандарди у славу естетски, поетички и тематски софистицираног позоришта.

На крају, али не и на последњем месту, захваљујем свим члановима Организационог одбора јер су прихватили све моје идеје и иницијативе за унапређење Фестивала: уведене су награде Стручног жирија, унапређени су и обогаћени каталог и промотивни материјал, урађен је нови визуелни идентитет Фестивала. Све то доприноси високом позиционирању и учвршћивању „Бориних позоришних дана“ у заједници најзначајнијих позоришних фестивала у Србији и региону.

* * * * *