
Костимограф: Марија Пупучевска
Сценограф: Марија Пупучевска
Композитор: Боривоје Младеновић
Асистент костимографа: Ивана Младеновић
Асистент редитеља: Марија Младеновић
Помоћник редитеља: Андријана Ђорђевић
Дизајн плаката: Бобан Филиповић
Играју:
БОЈАН ЈОВАНОВИЋ - Александар Введенски
МАРКО ПЕТРИЧЕВИЋ - Петја Перов (1 год.) / Вук / Доктор
МИЛА НИКОЛИЋ – Нина Серова (8 год.) / Болесник
ТЕОДОРА ЂЕДОВИЋ – Варја Петрова (17 год.) / Свињско прасе / Болесник
МИХАЈЛО СТОЈКОВИЋ – Волођа Комаров (25 год.) / Болничар / Болесник / Судија
ЈЕЛЕНА ФИЛИПОВИЋ – Соња Острова (32 год) / Записничар
САША СТОЈКОВИЋ – Миша Пестров (76 год.) / Лав / Писар
ЈАСМИНКА ХОЏИЋ – Дуња Шустрова (82 год.) / Жирафа / Служавка
ТАМАРА СТОШИЋ – Пузирјова мајка / Болесник
НЕНАД НЕДЕЉКОВИЋ – Пузирјов отац / Полицијски чиновник / Судија
ИВОНА ПЕШИЋ - Пас Вера / Балерина / Болесник
ЕВГЕНИЈА СТАНКОВИЋ - Дадиља / Дадиља 2
ДРАГАН ЖИВКОВИЋ – Полицајац 1 / Фјодор / Судија
НИНОСЛАВ ТРАЈКОВИЋ – Полицајац 2 / Дрвосеча / Болничар / Судија
АЛЕКСАНДАР МИХАЈЛОВИЋ – Дрвосеча / Редар / Судија
ДАНИЛО МИХАЈЛОВИЋ – Вања / Дрвосеча / Болничар / Болесник
МАРТА КОСТИЋ – Девојчица са виолином / Болесник
* * *
Техничка екипа:
Шеф технике: Мирослав Илић
Тон: Горан Стојковић
Светло: Ненад Костић
Гардероба/реквизита: Јованка Михајловић, Марија Ђорђевић, Милица Јовић
Декоратери: Милан Стојчић, Драган Ђорђевић, Дејан Пандић
Директор позоришта: Ненад Јовић
Премијера – 07. 11. 2017. год. – Дом војске у Врању
* * *
Реч редитеља
Радити текст Александра Введенског је огроман изазов пре свега због тога што он припада ауторима руског апсурда и руске авангарде, која намеће сопствени израз како кроз драматургију тако и у самом начину доживљавања позоришта. Посебно ако узмемо у обзир то да је Введенски „случајно“ нестао у Стаљинистичким чисткама, биће нам јасно о чему овај аутор говори и каквим питањима и проблемима се он бави.
Као и сам текст и наша представа бави се тим великим темама и проблемима једног друштва, кроз призму малих људи. Зашто се један државни систем распада? Ко је крив за то? Које су све рупе у том систему? Како страда појединац кад почне да мало другачије посматра цели тај систем и да ли свако ко је различит треба да буде елиминисан? Као и сама прича у комаду, сви ти људи чезну за бољим временима, за другачијим животом, истовремено се надајући светлој будућности. Али питање је и шта ти људи предузимају поводом тога - да ли нешто раде по том питању, или просто као код Бекета, седе и чекају да се појави неки Годо, који би требало да их евентуално спаси или поведе некуд.
У самој представи ми градимо наш лични свет, у којем успостављамо своја правила игре, систем знакова и метафора и уз помоћ њих отварамо све теме о којима желимо да причамо и гласно говоримо.
Овај текст и наша представа, заслужују да се раде данас, јер је данас право време за то. Позориште и уметник морају да буду будно око друштва, да следе његове аномалије и при том да нађу свој сопствени израз и да то гласно коментаришу, јер позориште мора да буде покретач, а не неми посматрач који седи са стране.
Ангелчо Илиевски
* * *
Реч критике о представи "Јелка код Иванових"
Небојша Цветковић: Јелка код Иванових: Бесмислена стварност у крупном плану (VranjeNet)