Семјуел Бекет

ИГРА

Режија:Ана Григоровић

***

Адаптација: Вања Николић
Сценографија: Марија Јевтић
Костим: Ивана Младеновић
Дизајн звука: Драган Стевановић Багзи
Видео: Милан Антанасијевић

***

Играју:

Ж1 – Жетица Дејановић
Ж2 – Тамара Стошић
М – Марко Петричевић

***

Шеф технике: Мирослав Илић
Инспицијент: Милан Стојчић
Светло: Ненад Костић
Тон: Горан Стојковић
Гардероба: Јованка Михајловић и Весна Младеновић
Реквизита: Јованка Михајловић
Израда сценографије/декоратери: Мирослав Илић, Драган Ђоршевић, Милан Стојчић

 

***

Бекетова једночинка Игра наизглед третира проблем љубавног троугла. Муж, жена И љубавница заробљени су у три урне и приморани да говоре од стране светла. Њих троје у недоглед понављају причу о својој вези, промишљајући зашто су се нашли у такво јбезизлазној ситуацији. Бекет кроз ову сценску алегорију поставља проблем играња у љубави зарад осећаја да смо живи, тако парадоксално бивајући душевно мртви. Врањски глумци су од пожара у позоришту у сличној егзистенцијалној клопци. Приморани од светла система, они настављају да играју и праве новеп редставе тако производећи илузију да су и даље живи ивидљиви. Међутим, истина је сасвим другачија. Без основних услова и праве позоришне сале, врањско позориште неминовно губи публику и прихвата све веће уметничке компромисе. Са смањеним годишњим буџетима због обнове зграде, неадекватним простором за рад и изведбу, живот позоришне уметности у Врању стоји. Играјући се позоришта, чинимо га суштински мртвим. Да ли је то још једна игра наше запуштене културне стварности?

 

Ана Григоровић