ЕТО, ЊЕНА НЕКА ЈЕ ПОСЛЕДЊА

Горан М. Антић / Врањске/

Позориште „Бора Станковић“, Врање;

Душко Радовић: „Женски разговори“;

режија: Небојша Дугалић

* * *

Мушки део врањског глумачког ансамбла, онај из недавних „Полицајаца“, натмурено је седео и пијуцкао, смишљајући сурову освету женском делу, који је у сјајном расположењу делио торту, после премијере.

После пете, такорећи јубиларне премијере врањског позоришта од почетка сезоне, а тек је фебруар; то је, колико потписник ових редова памти (а дуго памти, негде од средине шездесетих), рекорд у продукцији нашега театра на вечерњој сцени.

Само недељу дана после „Полицајаца“, врањско позориште изнедрило је још једну премијеру – „Женски разговори“ Душка Радовића, у адаптацији и режији Небојше Дугалића. Овом човеку, још само да смислимо адекватан надимак, и ето ти Врањанца!

„Женски разговори“ постављени су на сцену доследно начелном репертоарском опредељењу сезоне, под радним насловом „Риалити и ти“. Адаптација Радовићевих надахнутих, кратких а садржајних опсервација на архетипску тему мушко – женских односа није рађена у класичном драматуршком, аристотеловском смислу – подела на чинове, сцене, слике, експозиција, заплет... мада се наслућивала кулминација; перипетија је вечна, а расплета једноставно не може бити. Сви сценски елементи, сценографија, костим, светло, музика, били су до крајњих граница сведени, е да би се у први план истакао гениј кратке форме Душка Радовића, и глумачко умеће женскаћа из врањског ансамбла.

Душко Радовићу, Душко Радовићу! Издајице пола свога! Ансамбл представе, Жетица Дејановић, Кристина Јањић, Тамара Стошић, Радмила Ђорђевић и Милена Стошић, под конспиративним именима Жети, Жози, Жаки, Жижи, Жани, као бразилска навала, прихватио је лопту на волеј, и дивно се забављао, без опасности да буде оптужен за мизандрију – па шта, аутор текста је мушко, редитељ такође. Тако је то – Ксантипа се пише са „Ж“ (Ксантипа – „жута кобила“, зла и горопадна жена Сократова; џаба Сократу што је био филозоф, кад је имао Ксантипу, па се на крају спасао испијањем кукуте).

Редитељ Дугалић се прво као драматург сусрео са заметном ствари – како лапидарну прозу Душка Радовића превести у драмску форму, како од метафоре направити персонификацију? Тако лепо. Уз темом инспирисан ансамбл, уз пародирање риалити шоуа од којих се нормалном људском бићу, било оно мушко или женско, мозак гноји, режија је минимумом сценских средстава дочарала бескрајни свет вечне борбе између полова, у којој онај „слабији“ увек испадне јачи – питајте Симон де Бовоар. Рудименти мизансцена, сценског покрета и сценског светла, костима, музике, нађени су у карикирању риалити шоуа, у трансформацији женског кружока које се повремено окупља да уз капућино оговара мушкарце, у неке „реалне“ ликове под пиштољ-рефлектором.

Женска се публика дивно забављала, мада ни Ева није остала поштеђена Радовићеве оштрице. Како се оно зваше она америчка култна серија... еее, стрес и глад... не не, то је српска стварност... а, да! „Секс и град“! Ова ће, врањска верзија серије, сасвим сигурно дуго остати на репертоару, јер ће бити радна обавеза мушке популације Врања да је одгледају, понеки и више пута. Па то помножите са најмање 30.000 мушких конзумената...

На могу да одолим, а да не узвратим, уз све ризике оптужбе за мизогинију, бранећи част мушке популације Врања, а цитирајући ирску пословицу – „Шта је жена? То је биће које једном дневно мастурбира, једном недељно празни црева, једном месечно има циклус, и једном годишње рађа“.

Е па, баш њихова да не буде последња...