Понедељак, 21. октобар

Народно позориште Београд

Ерик Е. Шмит

МАЛИ БРАЧНИ ЗЛОЧИНИ

Режија: Филип Гринвалд

Играју: Нела Михаиловић и Борис Пинговић

Уторак, 22. октобар

Федор Шили

Народно позориште Сомбор

ЧАРОБЊАК

Режија: Борис Лијешевић

Играју: Светозар Цветковић, Саша Торлаковић, Радоје Чупић...

Среда, 23. октобар

Дарио Фо

Позориште „Бора Станковић“ Врање

СЛУЧАЈНА СМРТ ЈЕДНОГ ПРИТВОРЕНИКА

Режија: Филип Гајић

Играју: Милан Васић, Ненад Недељковић, Лазар Јованов....

Четвртак, 24. октобар

Јанош Хај

Народно позориште Пирот

МАЛИ ГЕЗА

Режија: Стеван Бодрожа

Играју: Александар Радуловић, Александра Стојановић, Милан Наков...

Петак, 25. октобар

IMPRESSARIO/ Звездара театар Београд

Милош Радовић

ЧОРБА ОД КАНАРИНЦА

Режија: Сташа Копривица

Играју: Мина Лазаревић и Љубомир Бандовић

 

ПРАТЕЋИ ПРОГРАМ:

Понедељак, 21. октобар у 18.30 сати

Отварање изложбе „ВЕЛИКАНИ СРПСКОГ ГЛУМИШТА НА ПОШТАНСКИМ МАРКАМА“

Галерија Народног музеја

Среда, 23. октобар у 18 сати

Промоција књиге ЊЕГОШ И ПОЗОРИШТЕ- Добрило Аранитовић

Просторије Дома војске

Четвртак, 24. октобар у 18 сати

Сценско читање текста ОПШТИНСКО ДЕТЕ Бранислава Нушића у режији Ивана Вуковића

Сала скупштине града Врања

Петак, 25. окробар у 18 сати

Разговор са глумицом Мином Лазаревић модератор разговора Жељко Хубач

Просторије Дома војске

 

Текстови:

ИЗГУБЉЕНИ У ВРЕМЕНУ

или Зашто још увек одбијамо да продамо вишњик

Као врхунац театролошког рада једног од најзначајнијих српских позориштника, Јована Христића, свакако се може означити књига „Чехов, драмски писац“. У петом поглављу овог дела Христић говори о појму времена у Чеховљевим драмама, истичући да је оно „један од најважнијих, ако не и најважнији елеменат“ драматургије великог руског писца. Догађаји у његовим драмама „најчешће немају ону згуснутост са којом се сустижу догађаји у класичној драми“ вели Христић, а узимајући пример „Галеба“ он апострофира чињеницу да се у том комаду „неке од најважнијих ствари не догађају на позорници, већ између чинова“ објашњавајући овај Чеховљев драматуршки (или пак философски?) приступ намером писца да истакне „време које протиче између чинова“ да га начини „далеко приметнијим него у класичној драми“ у којој је функција тзв. међучина да нас припреми на догађај који ћемо на позорници видети. Код Чехова су сви ликови опседнути временом, на овај или онај начин, непрестано говоре о времену истичући његову неумитну, обесхрабрујућу пролазност не само у прошлом или пак садашњем времену, већ и у будућности! Јер, како вели Христић, сви Чеховљеви јунаци примећују да је време „прошло, да пролази и да ће проћи“! Од многобројних примера које Христић анализира, изводећи низ врло значајних конклузија важних за сценско тумачење Чехова, овом приликом ћемо издвојити онај везан за драму „Вишњик“, у којем се помиње „социјално“ тумачење времена. Наиме, укратко, лакеј Фирс је оличење давне прошлости, које се, осим њега, више нико не сећа, прошлости која „траје своје последње дане“, богати трговац Лопахин, чији је отац био кмет на имању, је оличење садашњости, а Ана и вечити студент Трофимор – будућности! Све њих, али и друге јунаке драме, на окупу је до краја комада држао вишњик. Продајом вишњика завршена је „славна“ прошлост; у садашњости, иако поносан, Лопахин је остао потпуно усамљен; Љубов Андрејевна ће, олако потрошивши новац, у будућности остати без једине везе са коренима који јој, макар она тога не била свесна, дефинишу идентитет; а Трофимора чека перспектива просјака! Метафорично, зар не, посебно за актуелни тренутак у којем некако (ко зна како?) преживљавамо... Ликови Чеховљевих драма, људи од крви и меса (тако нама налик) изгубљени су у непојмљиво великом простору Русије и неумитно постају заточеници разних стереотипа које носи време у којем су живели, у којем живе и у којем ће живети. И ма колико било тешко рационално обухватити тај несагледиво велики простор, непојмљив попут свемира, још је теже дати некакав смисао времену које изван њихове (наше) воље пролази пут ништавила... Осећај изгубљености у том времену је поражавајући. Али може бити и отрежњујучи, уколико смогнемо снаге да се одупремо стереотипима и бесмислу. У безнађу, наду буди само снага воље и наша моћ да ту и такву безнадежну ситуацију схватимо као предност, нађемо мотивацију да ствари изменимо. Овај Фестивал, као некакав наш вишњик, који у неусловима одржавамо свесни свих компромиса које нам је усуд времена „подарио“, има амбицију (вероватно превелику) да на симболичан начин, запреденим „термитским каналима“, означи неке од бахатих перјаница бесмисла, из прошлости (али и из садашњости!!!) демоне и слепце због којих смо се изгубили у времену. Између два Фестивала, главни догађај нам је, ако причамо језиком позоришта, још увек несаграђени театар, који је запаљен вероватно из обести. А када смо, пре четири године, започињали рад на новом руху „Бориних дана“ идеја нам је била да главни догађај буде позоришна сезона врањског Театра између два Фестивала, да „Борини дани“ активно учествују у стварању модерног театра. Да ли ми, одржавајући данас Фестивал, стварамо привид да је позоришни живот могућ без зграде театра? Да ли ми, као вечити студенти „факултета“ на који су нас мимо наше воље уписали „професори“ који су одавно докторирали на предмету замагљивања суштине формом, можемо да се отргнемо од Трофиморове будућности, од перспективе просјака? Одговоре на та питања свако од нас мора сам да потражи. А ако вас ови „Борини дани“ барем на тренутак мотивишу на размишљање о томе зашто још увек одбијамо да продамо вишњик, онда је нађен некакав смисао одржавања позоришног Фестивала у граду у којем је театар „на улици“.

Жељко Хубач

 

Време је.

Над градом мирише сув босиљак, под ногама шушти опало лишће и котрљају се сјани коштани. Сезона почиње.

И сваки корак једно сећање. У сваком кораку сви који су прошли и они који долазе. У нашем кораку, свекораку, пожутом лишћу и октобру у дане пред дугу зиму и беле ноћи,навиру сећања. Капљу по нама у времену прошлом ивремену будућем. Јесмо ли сада или смо нечије сећање? Ходамо ли кроз прошлост или прошлост живи у нама?

Време је стало.

Заробљени смо у сопственом оклопу утиска о свету. Ограђени оним што други виде о нама. Мењамо костим,монтирамо осмех или сузу. Постављамо себи нове задатке и смишљамо нове заплете, заплићемо се безрасплета, расплићемо без заплета и тако у круг, у свевреме.

Време је изгубљено.

У мимоходу се нижу дани. Тек што сунце обасја гареж на зиду а ето и снежних пахуља. Немо и тихо време, неко,пролази мимо нас. Дотакне нас на трен, пружи нам наду и одмахне. „Нисам ја за вас, за вас је неко друго време“.Неко је време заиста наше. Препознаћемо га. Изаћићемо заједно с њим на нову сцену и у ново време.

Изгубљени у времену.

И сада, ето нас.

Изгубљени ? Да.

У времену? Да... Простора нема.

Пред вама смо само ми. Костими и ликови су уз нас. Пењемо се на сцену живота да по ко зна који пут покажемо да је време у нама.

Време је за ново стварање и време је за нове просторе.

Добродошли, да у времену трајања пронађемо себе и подигнемо завесу времена које долази.