ПОЗОРИШТЕ БОРА СТАНКОВИЋ ВРАЊЕ

22.10. СТАРИ ДАНИ
23.10. НЕЧИСТА КРВ (Сценско читање)

КРУШЕВАЧКО ПОЗОРИШТЕ

24.10. ТВРЂАВА ЈУГОСЛОВЕНСКО ДРАМСКО ПОЗОТИШТЕ
25.10. ЗАПИСИ ИЗ ПОДЗЕМЉА
26.10. МЕТАМОРФОЗЕ

* * * * * * * *

Пратећи програм
Распоред пратећег програма са почетком у 11 сати у Америчком кутку :
Видео пројекције снимака представа из наше позоришне прошлости
22 . Октобар - РАЊЕНИ ОРАО

Мир Јам, драматизација Борислав Михајловић Михиз, режија Соја Јовановић, Атеље 212, 1972.

23 . Октобар - ОЧЕВИ И ОЦИ

роман Слободана Селенића у драматизацији Ненада Прокића, режија Зоран Ратковић, Атеље 212, 1990.

24. Октобар ДЕВОЈКА МОДРЕ КОСЕ

инспирисано приповетком Немирна година Ива Андрића, аутор драмског текста и редитељ Вида Огњеновић, ЈДП, 1993.

25. Октобар ВАЉЕВСКА БОЛНИЦА

по роману Време смрти Добрице Ћосића, драматизација Б.М. Михиз, режија Дејан Мијач, ЈДП 1989.

* * * * * * * *

Распоред пратећег програма са почетком у 18h

21. Октобар - Изложба Меша Селимовић, Галерија
22. Октобар - Разговор са Љубомиром Бандовићем, Талија
23. Октобар - Тихомир Брајовић о Бори Станковићу (предавање професора Филолошког факултета из Београда и угледног књижевног критичара), Талија
25. Октобар - Изложба Бора Станковић, Галерија
26. Октобар - Разговор са Небојшом Брадићем (вече посвећено 100 годишњици рођења М.Селимовића), Талија

* * * * * * * *

Проглашења најбољег глумачког остварења и најбоље представе на фестивалу након представе МЕТАМОРФОЗЕ

фестивал затвара министар Небојша Брадић.

...И би реч

Мото јубиларног, тридесетог издања Бориних дана – „И би реч“ – може одмах да нас наведе на погрешан траг. Концепт фестивала не своди се – како би ова препознатљива лозинка хришћанског света могла да сугерише – на религијске теме. Уместо религијског значења, у овом архиисказу наше цивилизације интересује нас управо то што је он архи- : што указује на то да се почело, први узрок ствари, налази у – речима. У позоришном контескту, то значи да речи, говор, казивање и приповедање леже и у најдубљим основама позоришне уметности. Иако на први поглед делује саморазумљиво, ова тврдња никако није неспорна, поготову не у позоришту друге половине XX века. У дослуху са савременом филозофијом, оно је желело да се одвоји од „логоцентричности“ наше цивилизације, те је своје корене тражило, од Артоа до данас, у покрету, ритму, плесу, музици, ритуалу: ова тенденција изнедрила је, у последњих педесет-шездесет година, изузетно значајна дела. Међутим, то не значи да паралелно није опстајало и такође рађало важна остварења и литерарно позориште, оно засновано на великој књижевности. Литерарни театар се најчешће изједначава с драмским: с поставкама нових комада или поновним ишчитавањем драмске класике. Међутим, данас ово изједначавање више не може да се одржи: после периода доминације физичког израза и мултимедијалности (уплив видеа и других савремених медија у позориште), поново се јавља интересовање за „чисти текст“, али он сада није нужно драмски, а неретко није реч ни о драматизацијама прозе. Уместо преношења у драмску форму, велика књижевност се у савременом позоришту радо искушава на нове, оригиналне, наизглед „нетеатралне“ начине: све су чешћи приповедачки облици, статично казивање текста, монолози...

Повратак тексту, дакле, не значи нужно и повратак драми. У овој тенденцији може да се препозна нека, рецимо, „ретроавангардна“ вредност. Повратак речима, говору, причању прича и слушању јесте, уједно, и облик отпора позоришта актуелној френезији медијског друштва, усмереног искључиво на брзину, атракцију и визуелни ефекат, а што доводи и до изразите површности перцепције... Да парафразирам сâм почетак представе Метаморфозе, која је у овогодишњој фестивалској селекцији: „људи су некада имали времена да слушају приче“.

 

Отишли смо предалеко за наше тренутне потребе. У српском позоришту нису толико раширени ови нови облици сценског искушавања књижевности, тако да програм 30. Бориних дана чине мање или више класичне драматизације прозе. Ниједна од представа у селекцији није, дакле, рађена по драмском тескту, већ према другим књижевним делима: спеву од петнаест певања (Овидије, Метаморфозе, режија Александар Поповски, Југословенско драмско позориште, Београд), новели (Достојевски, Записи из подземља, режија Ана Ђорђевић, Југословенско драмско позорише, Београд), збирци приповедака (Бора Станковић, Стари дани, режија Небојша Дугалић, Позориште „Бора Станковић“, Врање) и два романа (аутор оба је Меша Селимовић: Дервиш и смрт, режија Егон Савин, Народно позориште Београд и Тврђава, режија Небојша Брадић, Крушевачко позориште). Када се овом списку дода и сценско читање драматизације романа Нечиста крви Боре Станковића у режији Ане Ђорђевић и извођењу врањских глумаца – једна сценска форма која је нова за Борине дане – онда се заокружује, чини ми се, репрезентативан узорак сценских остварења рађених према неким од највећих дела српске и светске „не-драмске“ књижевности.

Као и прошле године, и ове је концепт Бориних дана најдиректније проистекао из дела сâмог Борисава Станковић. Иако је аутор једне од најпопуларнијих драма српског театра, Коштане, Станковић је превасходно био – дозволићете ми овај, можда сасвим субјективан став – велики прозни писац. При томе посебно мислим на његово највеће дело, а уједно и једно од најзначајнијих у српској прози, Нечисту крв, а које је, осим у литерарном, доживело потврду и у контексту многих других уметности: позоришту, филму, балету... Ове године, постоји и велики додатни мотив да се, на Бориним данима, посветимо баш његовом делу, а посебно овом роману: поред тога што обележавамо јубилеј фестивала који носи његово име (тридесето издање), прослављамо и стогодишњицу од објављивања Нечисте крви.

Осим у главном фестивалском програму, са сценским читањем драматизације Нечисте крви (које касније може да прерасте и у нову представу Позоришта „Бора Станковић“), стогодишњица ће бити обележена и у пратећем програму, и то изложбом посвећеном само овом роману и предавањем професора Филолошког факултета из Београда и угледног књижевног критичара, Тихомира Брајевића.

Иван Меденица

Вишеструко концепцијско умрежавање и преплитање програма 30. Бориних драма, а које се, такође, надовезује на стандарде постављене прошле године, присутно је и у другим пратећим фестивалским програмима. Поред поменуте изложбе и предавања, њега још чине изложба Музеја позоришне уметности Србије из Београда посвећена сценским поставкама прозе Меше Селимовића, и циклус пројекција видео снимака значајних представа из прошлости рађених према „не-драмској“ литератури (такође из колекције Музеја позоришне уметности Србије). Већ на први поглед јасно је, да се и у главном и у пратећем програму 30. Бориних дана, обележава још један велики јубилеј српске књижевности: стогодишњица рођења Меше Селимовића (две представе и једна изложба). Надам се да је овај кратак текст оправдао одлуку програмске комисије Бориних дана да 30. издање фестивала буде концепцијски посвећено дубокој, древној и суштинској вези између речи и сцене, књижевности и позоришта, а све у славу великих мајстора писане речи, пре свега Борисава Станковића и Меше Селимовића. Ако је тако, онда је време да ми заћутимо и да вас препустимо – слушању доброг позоришта. Не брините се, имаће шта и да се види.

Иван Меденица